Где си сад, кад ми требаш?
Где си сад, кад ми вребаш?
Посматраш ме из даљине, ко из туђине.

Приђи ближе, осети ме, примети ме!
Дај ми снаге, дај ми љубав, учини чуда нека –
да ти и ја некад будем прека!

Доста ми је титрања, психолошких савета.
Буди ти једном моја звездана капија,
која ће ми показати пут прави –
а не онај који је у мојој глави.

Волим бити мајка, жена, унука, ћерка –
али то ме више не испуњава.

Потребно ми је нешто јаче,
што ће ми дати снаге, дати воље –
са надом да ће бити боље.

Потребна ми је енергија цела.
Потребан ми је месец цео,
да бих увидела стазе овог живота,
ове патње, ове лепоте живљења.

Покажите ми пут прави,
а не онај који ми је већ у глави!
Јер је он већ заражен мислима
и предрасудима према свима.

Желим волети на ново,
желим осећати моју празнину
и испунити је срећом.

Јер срећан бити је лако,
то нам је урођено.

За срећу треба мало,
али НЕ – нама је за пуно стало.
Не знамо ценити оно што имамо,
оне што нас воле, па ће нас Бог
на крају оставити потпуно голе!