Кум куму кући испраћао,

па је код ње неки пут навраћао.

На кафицу и слатко од смокве,

па неки пут богами он њу и цмокне.

Кумица се зацрвени и порумени, па каже:

“А бре, куме, дођи ти овде слободно често.

Најбоље преподне, јер тада имам свежу кафу

и ја сам тада највише жељна целивања твојих

и уживања мојих!”

Мој Живко дође увек после три, а тада смо ми

већ готови.

Живко ти појма нема да ти овде често наврћујеш

и памет ми заврћујеш.

Једино му је чудно што нема више оно слатко од смокве,

а и кафе је понестало. Па му ја кажем:

“Бежи бре, будало, то ја све поједем и полижем тегле

да се смокве не укиселе. А ја да ти будем здрава и жива

и увек верна. Часну ти реч дајем и крста ми мога мила,

ти си мој увек мио и заувек био!”